Najbogatiji vodič kroz Rim u regionu

Statue koje govore – 6 najuticajnijih tviteraša nekadašnjeg Rima

Vreme čitanja: 10 minuta
Statue koje govore (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)
Statue koje govore (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)

Baš tako: u Rimu su postojale statue koje govore. Danas bi, verovatno, tvitovale. Ali… o čemu mi to govorimo?

Teško je poverovati da je neka vrsta Tvitera postojala još u 16. veku, ali upravo su nešto slično izmislili Rimljani. Za vreme vladavine ne baš tako narodu omiljenih papa, dosetili su kako da stave vlastima do znanja šta misle o njima a da pritom ne budu otkriveni. Tako su se neke rimske statue, ni krive ni dužne, našle na meti Rimljana koji su anonimno stavljali na njih satirične poruke upućene vladajućoj klasi, a najviše papi. Poruke bi bile postavljene krišom, u toku noći, a statue na kojima bi se ostavljale su bile na najprometnijim ulicama i trgovima u gradu. Ujutru bi ceo narod pročitao ono što su statue „iznele“ u javnost (ili bi im neko pročitao, jer je većina ljudi u to doba bila nepismena!), a vlasti bi brže-bolje naredile da se poruke skinu. Ponekad bi se na nekoj drugoj statui pojavio odgovor na provokaciju one prve. Dakle, potpuna preteča Tvitera, samo u papirnom obliku!

Vrlo brzo nakon uspostavljanja ovog običaja, Rimljani su počeli da daju nadimke ovim statuama, pa su tako nastali PaskvinoBabunMarforioVodolijaOpat LuiđiDama Lukrecija. Ova grupa od 6 statua se zove još i Il Congresso degli Arguti, odnosno Udruženje visokoumnih. Statue su neumorno prenosile poruke sve do osvajanja Rima 1870. godine, kada je ovaj običaj skoro potpuno zamro, ali su statue ostale.

Otkrićemo vam o čemu su „brbljale“ i kako da ih obiđete. Ono što čudi je da je među svim „pričljivim“ statuama prisutna samo jedna koja predstavlja ženu, dok sve ostale predstavljaju muškarce. Pa, krenimo od nje!

1. Dama Lukrecija (Madama Lucrezia

Statue koje govore - Dama Lukrecija
Statue koje govore – Dama Lukrecija (foto: Ivana Bubanj/ Vodič kroz Rim)

Dama Lukrecija je, kao statua koja govori, bila nemilosrdna u svojim satirama (žensko!). Najviše se pamte dve: prva, iz 1591, kada se papa Grgur XIV (Gregorio XIV), sa već jednom nogom u grobu, preselio iz Vatikana u Palatu Venecija. U nadi da će se tu oporaviti zahvaljujući tišini koju je pružala visoka ograda kojom je palata bila okružena, papa je, avaj, umro iste godine. Možda zato što mu je Dama Lukrecija zlonamerno „presudila“: (Džabe ti ograda, kad ti je) smrt došla kroz vrata (La morte entrò attraverso i cancelli). Druga je iz 1799, iz vremena Rimske republike: narod se u jednom trenutku pobunio i oborio bistu. Dama Lukrecija se našla licem u zemlji! Na njenim leđima se, naravno, odmah pojavio plakat sa napisanim: Ne mogu više da vas gledam! (Non ne posso veder più!).

Dama Lukrecija je bista jedne žene, verovatno iz rimske epohe i visoka je oko 3 m. Nalazi se na trgu Piazza San Marco, u neposrednoj blizini mnogo poznatijeg trga Piazza Venezia. Poreklo ove statue nije poznato, ali se najviše veruje da je reč o egipatskoj boginji Izidi. Ovu bistu je kralj Napuljskog kraljevstva, Španac Alfonso d’Aragona, poklonio svojoj ljubavnici Lukreciji d’Alanjo (Lucrezia d’Alagno), po kojoj je stauta kasnije dobila ime. Posle smrti svog ljubavnika, a zbog sukoba sa njegovim naslednicima, Lukrecija se brže-bolje preselila u Rim zajedno sa statuom i nastanila u blizini mesta na kojem se bista danas nalazi.

2. Paskvino (Pasquino)

Statue koje govore - Paskvino (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)
Statue koje govore – Paskvino (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)

Najpopularniji među skulpturama koje govore bio je Paskvino. Ova bizarna statua je imala toliki govorni potencijal, da su se njene poruke zvale „paskvinizmi“ (pasquinate). Danas znamo da bi Paskvino, odnosno @Paskvino, bio tzv. „uticajni“ tviteraš. No, vratimo se na originalnu priču: najpoznatiji paskvinizam je iz doba pape Urbana VIII, koji je bio iz porodice Barberini.  Dotični je naredio arhitekti Berniniju da jednostavno uzme bronzu kojom je bio okićen Panteon i od nje napravi baldahin za Baziliku Svetog Petra (1633). Ovo je izazvalo veliki revolt među Rimljanima i Paskvino je odmah „rekao“ svoje: Ono što nisu upropastili barbari (varvari), upropastili su Barberini (Ciò che non fecero i barbari, lo fecero i Barberini)!

Ništa bolje nije prošao ni papa Klement XI, koji je vladao preko 20 godina (1700 – 1721), po Paskvinovom „mišljenju“ predugo.  Kad se papa našao jednom nogom u grobu, Paskvino mu je, kao i Dama Lukrecija papi Grguru XIV,  „poželeo“: Sveti duše što nas voliš, daj nam boljeg papu koji će nas voleti, Boga se plašiti i malo manje živeti (Dacci un papa miglior, Spirito Santo, che ci ami, tema Dio, né campi tanto).

Statua Paskvina je fragment jedne ili više statua. Izrađena u helenističkom stilu, verovatno u 3. veku p. n. e, i izuzetno je oštećena. Veruje se da predstavlja jednog ili dva grčka ratnikaMenelaja i Patrokla, koji se međusobno pridržavaju, a možda i Ajanta sa Ahilejevim telom ili Herkula u borbi sa kentaurima – procenite sami! Kako je došlo do toga da je jedna grčka statua dobila italijansko ime Paskvino, ostaće, vervatno, zauvek tajna: veruje se da dobio ime po običnom stanovniku Rima koji je bio brica, krojač a, možda, i obućar, zatim mlekar, pekar, apotekar… šalimo se. Rimljani vole da misle da je Paskvino bio zanatlija nadaren za poeziju i satiru, pa neka bude tako.

Skulptura je „isplivala“ na površinu zemlje 1501. godine prilikom radova na rekonstrukciji nekih zgrada na trgu Piazza Parione, u blizini Trga Navona, gde je i postavljena i po kojoj je trg naknadno dobio ime Piazza Pasquino. Odmah po postavljanju na trg – što mnoge baš i nije oduševilo, obzirom na njenu dubioznu umetničku vrednost – statua je u rekordnom vremenu postala jedna od onih koje „govore“. Toliko, da je postala predmet zabrinutosti u visokim krugovima društva, pa čak i samih papa. Tokom vekova, više puta su vlasti pokušale da uklone statuu, čak su jedno vreme osuđivali na smrt autore satiričnih poruka, ali ništa nije pomoglo da se sa ovom tradicijom prestane. Naprotiv, Paskvino je postao glas ne samo naroda protiv pape, nego i samih pripadnika vladajće klase koji su ostavljali paksvinizme svojim suparnicima ili ih koristile za svoje „izborne kampanje“ . U prilog tome ide činjenica da su poruke bile kako na rimskom dijalektu (na kojem je „tvitovao“ narod), tako i na latinskom (na kojem je „tvitovala“ vlast).

3. Marforio

Statue koje govore - Marforio (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)
Statue koje govore – Marforio (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)

Ova bradata statua, koja se u vreme svoje „službe“ nalazila na Trgu Venecija, smatrala se Paskvinovom „desnom rukom“. Dok je jedna od ove dve statue iznosila pitanja društvene problematike, druga je odgovarala istim, satiričnim, tonom. Na primer, kada je izabran papa Siksto V (Sisto V), koji je bio iz porodice seljaka, njegova sestra Kamila (Camilla) se pokondirila kao da je oduvek bila velika dama. Morforio i Paskvino su odmah morali da prodiskutuju na tu temu.
Marforio: Kuku, Paskvino, što si tako prljav? Košulja ti je crna kao u ćumurdžije.
Paskvino:  Šta da radim, kad je moja pralja postala princeza! 

(Marforio: Ahimé Pasquino, perché sei così sporco? Hai la camicia nera come quella di un carbonaro. Pasquino: Che vuoi farci? La mia lavandaia è stata fatta principessa!).

Njihovog dijaloga nije bio pošteđen ni Napoleon Bonaparte, kada je, prilikom francuske okupacije (1808 – 1814), pokrao rimska blaga.
Marforio: Je l’ istina da su svi francuzi lopovi?
Paksvino: Nisu svi, ali Bona Parte (dobra većina) jeste!
(È vero che i Francesi sono tutti ladri? Tutti no, ma Bona Parte).

Marforio je najbolje očuvana od svih statua koje govore. Ova ogromna mermerna skulptura iz rimske epohe, nastala verovatno u 1. veku, predstavlja boga NeptunaOkeana ili reku Tibar. Ime Marforio verovatno potiče od izraza Marte in Foro (od Tempio di Marte, mesta gde je ova skluptura pronađena, danas Vespazijanov hram u Forumu) ili od Mare in Foro (more u Forumu), zbog činjenice da ova statua možda predstavlja more.

Od njenog pronalaženja u 16. veku, statua je više puta menjala lokaciju, sve dok se 1816. nije konačno „skrasila“ na mestu na kojem se nalazi i danas, Piazza del Quirinale, sada sedištu Kapitoljskog muzeja. Statua može da se vidi samo iz daljine, kroz vrata muzeja (kao na fotografiji), ili iz blizine, ako se odlučite na obilazak istog.

4. Vodolija (Facchino)

Statue koje govore - Vodolija (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)
Statue koje govore – Vodolija (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)

Vodolija je mala fontana koja predstavlja muškarca u nameri da sipa vodu iz bureta. Veruje se da je inspirisana figurom nosača vode, tzv. Acquarolo, onog koji skuplja vodu iz Fontane Di Trevi i prodaje je po sistemu „od vrata do vrata“. Odeća koju ima na sebi je tipično odelo pripadnika udruženja nosača (Facchino), otud i ime statue. Nije poznato ko je autor ove statue, ali obzirom da se radi o delu izuzetne  umetničke vrednosti, pripisuje se, čak, Mikelanđelu. Verovatnije je, međutim, da je autor slikar Jakopino Del Konte (Jacopino Del Conte) zajedno sa arhitektom Đakomo Dela Porta (Giacomo Della Porta).

Ova statua je prvobitno ukrašavala zid jedne zgrade u obližnjoj ulici Via del Corso i na oko 100 m od današnjeg Trga Venecija. Na mestu ove zgrade se danas nalazi Palata De Karolis (Palazzo De Carolis), dok je Nosač prebačen u ulicu Via Lata 1874. godine. Skulptura datira iz druge polovine 16. veka.

Vodolija je najmlađa od svih statua koje govore, ali je, u poređenju sa ostalima, doživela najveća oštećenja i to najviše u predelu lica. Veruje da je na njega bacano kamenje što zbog činjenice da je statua bila meta uličnih magupa, što zbog ideje da je reč o statui Martina Lutera, osnivača protestantske crkve. O tome šta je „govorila“ ova statua gotovo da nema zapisa, ali smo sigurni da je bila „teška na jeziku“.

5. Opat Luiđi (Abate Luigi)

Statue koje govore - Opat Luiđi (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)
Statue koje govore – Opat Luiđi (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)

Opat Luiđi je jedna od statua koje danas ne govori, ali njen epitaf da. Na istom piše: Bejah građanin antičkog Rima, koga sad svi Opat Luiđi zovu. Stekao sam večnu slavu,  zajedno sa Paskvinom i Morfirijem, u gradskoj satiri. Bio sam uvređen, povređen i sahranjen, ali ovde dobih novi i, konačno, sigurniji život (Fui dell’Antica Roma un cittadino ora Abate Luigi ognun mi chiama. Conquistai con Marforio e con Pasquino nelle satire urbane eterna fama. Ebbi offese, disgrazie e sepoltura ma qui vita novella e alfin sicura).

Nažalost, Opat Luiđi  definitivno nije dobio sigurniji život: statua je bila više puta obezglavljena, nakon čega bi rimski narod svaki put počeo da pravi šale na njegov račun: Opat Luiđi je potpuno izgubio glavu (l’Abate Luigi ha perso la testa). Ali, ni Opat Luiđi nije ostao nem: kada je 1966. po ko zna koji put  ostao obezglavljen, ponovo je „progovorio“ nakon dugog perioda ćutanja: Hej, ti, što mi glavu ukrade, vid’ da mi je vratiš što pre. Jer, oš’ da vidiš, k’o da je ništa, postav’će me u vladu. A to me tišti (O tu che m’arrubbasti la capoccia, vedi d’ariportalla immantinente sinnò, vòi véde? come fusse gnente me manneno ar Governo. E ciò me scoccia).

Poslednji put je statua obezglavljena 2013. godine jer je nekom „bezglavom“ turisti palo napamet da joj skine glavu i ponese je sa sobom. Nažalost (ili na sreću?), reč je o kopiji originalne glave, jer, nakon što je statua bila obezglavljena više puta, originalna glava više nije ni postojoala, već bi svaki put bila zamenjena njenom kopijom. Od iste godine je statua zaštićena ogradom.

Opat Luiđi se nalazi na trgu Piazza Vidoni, u blizini Tga Navona od 1924. Skulptura je iz kasno rimske epohe i predstavlja verovatno sudiju. Međutim, u odsustvu precizne identifikacije, vickasti rimski narod mu je dodelio ime iz sopstvene mašte: skulptura je neverovatno podsećala na čistača obližnje Crkve Sudario (Chiesa del Sudario), koji je nosio ime Luiđi.

6. Babun (Babuino)

Statue koje govore - Babun (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)
Statue koje govore – Babun (foto: Ivana Bubanj/Vodič kroz Rim)

Babun je statua muškarca koji leži i predstavlja Silena (pratioca i učitelja boga vina, Dionisa). Za vreme vladavine pape Pija V (Pio V), 1571, izgrađena je fontana koja je nekada služila da se na njoj napoje konji i koja se, kao i većina rimskih fontana, snabdevala vodom iz 2000 godina starog vodovoda Vergine. Na njen obod je postavljena ova, sve samo ne lepa, statua. Rimskom narodu je bila toliko ružna, da je odmah prekrstio u Babun (majmun). A ulica u kojoj se nalazila fontana je od Via Paolina postala Via del Babuino.

I Babun je, kao i Paskvino, bio prek na jeziku, pa su se njegove „izjave“ zvale babunizmi (babuinate). Bio je aktivan sve do početka 2000. godine, do kada su na zidovima bili prisutni grafiti. Čini se da se od tada Babun opredelio za meditaciju.

Statue koje govore - Babun (foto: Room One Thousand)
Statue koje govore – Babun dok je još „govorio“ (foto: Room One Thousand)

Kako da obiđete statue koje govore?

Od svih statua koje govore, samo je Paskvino još uvek „aktivan“. Pored njega postoji pano na koji mogu da se stave poruke, anonimne naravno. Njihovim boljim čitanjem videćete da su i dalje upućene vladajućim krugovima i da, u suštini, nema mnogo razlike u onome oko čega se narod bunio onda i sada.

Statue koje govore - Paskvino (foto: Vikipedija)
Statue koje govore – Paskvinov pano (foto: Vikipedija)
Naš savet:
Ako budete obilazili ovu skulpturu i poželite nešto da „tvtinete“, znajte da vas niko neće zbog toga uhapsiti. Ali ostanite anonimni!

Predlažemo vam sve statue obiđete u jednoj šetnji koja neće trajati duže od sat vremena. Krenite od Marforija na Kapitolu, zatim obiđete Damu Lukreciju na Trgu Venecija, nastavite ka Vodoliji, Opatu Luiđiju, Paskvinu i, na kraju, Babunu.


Izvor:
Statue parlanti di Roma
Pasquinate
Decapitata la „statua parlante“ dell’Abate Luigi

Povezano

Komentari

Komentari

Dopalo vam se ovo što ste pročitali? Želite da budete uvek u toku sa dešavanjima u Rimu? Pratite Vodič kroz Rim na Fejsbuku


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *