Najbogatiji vodič kroz Rim u regionu

Blog

101 razlog zašto je italijanska vozačka dozvola vrednija od srpske

101 razlog zašto je italijanska vozačka dozvola vrednija od srpske

Blog, Svakodnevica
Mislili ste da samo MUP Srbije može da vam napravi fotografije za dokumenta na kojma ni rođena majka ne može da vas prepozna? Imam dobre vesti za vas: italijanski MUP je u "umetnosti" obrade tih fotografija otišao mnogo dalje. Njihova procedura, naime, predviđa da se fotografija, koju građani moraju sami da donesu, "provuče" kroz faks/skener/štampač onoliki broj puta koliko će godina ta dozvola da važi (uglavnom 10) i time se direktno dobija dokument sa izgledom vlasnika koji će imati za taj broj godina. To je neophodno zato što ćete, dok dođete do vaše nove vozačke dozvole, upravo toliko i ostariti. Ali, krenimo redom... Par nedelja pre isteka vozačke dozvole, tog prokletog 7. 7, prošvrljala sam internetom u potrazi za podacima o obnovi dozvole i prijatno se iznenadila kada sam nai
Jelena V.: Rim je prelep za život, ali ništa bez „našeg“ jogurta

Jelena V.: Rim je prelep za život, ali ništa bez „našeg“ jogurta

Blog, Intervjui
1. OTKUD I OTKAD TI U RIMU? Prvi susret sa Rimom se dogodio 1990. godine i jednostavno me je osvojio. Iako sam došla samo u posetu, taj prvi utisak se toliko urezao u mene, da mi nikada nijedan drugi grad nije toliko bio drag kao Rim. Znala sam da ću tu i ostati. Mladost - ludost, rekla bih sada posle 24 godine otkako živim u njemu. Tada je nekako sve mirisalo na Italiju i na italijanski kulturu, bio je čist i uređen, ljudi bili neizmerno ljubazni čak i prema strancima. Sada više nije onako "večan" kao što je nekada bio, kada si njime mogao da hodaš noću, sam, i da ne razmišljaš o tome da li će te neko napasti ili te gledati ispod oka jer si stranac. Mnogo toga se pogoršalo, naročito sa dolaskom ilegalnih stranaca. Ja i dalje volim Rim, ali mislim da bih sada mogla da živim i u nek
Picerijo, ti si dragocena, čista desetka to ti je ocena

Picerijo, ti si dragocena, čista desetka to ti je ocena

Blog, Svakodnevica
Nedeljno veče na periferiji Rima. Sedim sa M. S. u piceriji "O' Professore" i gledamo se kao da se nismo videli 10 godina. Jer, toliko je i prošlo otkako se on upoznao sa ženom, oženio se, posvađao i razveo. A  kao da je prošlo isto toliko otkako smo naručili picu, a konobaru od, odokativno, 110 godina, ni traga. Sedimo u tišini. Remete je samo povremeni uzvici "Goool!" sa televizije negde u daljini. M. S. se odjednom pali, kao da mu je proradila betrija, i počinje da mi priča kako je otišao da živi sa 10 godina mlađim cimerom. O, ne! Pašće neke ispovesti koje ne želim da čujem! Počinjem da brojim golove i negde oko 10. stižu pice. Moja sa povrćem, njegova sa 10 vrsta sira. Tu prestaje svaki razgovor i krećemo da ih tamanimo brzinom od oko 10 pica u minuti. Nakon 10 sekundi M. S. je v
Uskoro tiramisu sa kopirajtom?

Uskoro tiramisu sa kopirajtom?

Blog, Tradicija
Ma šta taj tiramisu? Piškote, maskarpone, kafa, malo u frižider i - gotovo! Zna da ga napravi i moj deda! A, u stvari, tiramisu bi mnogima mogao da  bude deda. "Rođen" tamo 1950. i neke, njegovi roditelji su jedan čovek i jedna žena iz Treviza, izvesna Ada Kampeol, vlasnica restorana "Alle Baccherie" i tadašnji mlađani kuvar, Roberto Loli Linguanoto. Njih dvoje su se nedavno "drznuli" da traže da tiramisu dobije kopirajt kao jedinstven dezert regije Veneto. Da ne može da ga pravi ko kako hoće i posle tvrdi da je to isti taj tiramisu. Jer, ko još ne zna, reč tiramisu potiče od italijanskog tirami sù, što znači podigni me, razmrdaj me u afrodizijačkom smislu. I sad svi ti tiramisui da imaju to svojstvo, a napravljeni su, recimo, sa nekom krdžom od kafe? E ne može! Pa kako se onda
Šta kad mama priča jedan, a tata drugi jezik?

Šta kad mama priča jedan, a tata drugi jezik?

Blog, Svakodnevica
Kad smo moja italijanska polovina i ja jedne večeri u jednom rimskom porodilištu dobili devojčicu, nisam uspela da joj se obratim na jeziku države u kojoj živim već petnaest godina, nego na "mom", srpskom. I shvatila sam da nikad neću moći da joj se obraćam ni na jednom drugom jeziku. A i zašto bih? Tata će da joj priča na italijanskom, ja ću na srpskom i ona će lepo da priča oba jezika. - Ali, dete ti neće progovoriti do druge - treće godine! - Samo je nepotrebno zbunjuješ, šta će joj srpski u sred Italije? - Mucaće i onda ćeš morati da je vodiš kod logopeda... Je l' oni to... meni? E, pa sad će da vide: naoružala sam se knjigama o višejezičnosti, nastavila da joj pričam isključivo na srpskom i strpljivo čekala dan kada će progovoriti. I nisam morala dugo da čekam: već oko šest