Sikstinska kapela u Vatikanu je na listi spomenika mnogih koji obilaze Rim. Dužni smo da vam kažemo sledeće, iako smo svesni da će zvučati kao šala: u ovu kapelu, kao turisti, ne možete da uđete bilo kad; ne možete kroz nju da se šetate uzduž i popreko, još manje fotografišete za Instagram ili pravite video-priloge za YouTube; ne možete ni nonšalantno da nastavite dalje razgledanje Vatikana, kao da ste u šetnji nekim gradom. A ne? Pa… ne. Biće vam jasnije kada budete otkrili misteriju broj 1.

1. Gde se nalazi Sikstinska kapela?

Kapela se nalazi u okviru Vatikanskog muzeja, muzej u okviru grada-države Vatikan, a Vatikan je opasan zidinama i čuvaju ih pripadnici Švajcarske garde. Vrlo su nezgodni, iako im uniforme deluju pomalo šaljivo. U Vatikanu možete da obiđete samo muzej i Baziliku Svetog Petra. Ne postoje mesta za šetnju na otvorenom, osim ako niste u pratnji vodiča i obilazite papske vrtove. Razočarani ste? Ne zaboravite da ste u prestonici Katoličke crkve i rezidenciji pape.

Pripadnici Švajcarske garde. Ovu nadsve neobičnu uniformu nije „dizajnirao“ Mikelanđelo, kako se veruje, već je nastala u XX veku inspirisana Rafaelovim freskama.

Dakle, Sikstinska kapela ne može turistički da se obiđe nezavisno od ulaska u muzej i plaćanja ulaznice (osim danima kada je besplatan ulaz). Ona je i dalje mesto gde se održavaju konklave i druge zvanične ceremonije pape. Otvorena je ne samo za turiste već i za hodočasnike, pa se prilikom posete zahteva određeni kodeks ponašanja i oblačenja (zaboravite na majice na bretele i suknje/bermude iznad kolena; ne, nemaju nikakve marame da vam pozajme). U kapeli je prisutno više redara koji bukvalno „regulišu saobraćaj“, jer je posetilaca toliko da ćete imati utisak da ste u gradskom autobusu u vreme špica! Oh ne, i ovde gužva?! Nažalost, da. Zato vam i otkrivamo misteriju broj 2.

Sikstinska kapela spolja

2. Kako izbeći gužvu i videti Sikstinsku kapelu na miru?

Ovu gužvu možete dosta dobro da izbegnete tako što ćete doći pred otvaranje ili zatvaranje muzeja, ali najbolje danima kada je muzej otvoren noću. Noću? Mora da se šalite?! Srećom, ne: muzej je otvoren za noćno razgledanje svakog petka od 19.00 do 23.00 časa (poslednji ulaz je u 21.30), tokom sledećih meseci: april, maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar. Naravno, za noćni obilazak muzeja i Sikstinske kapele neophodno je da nabavite ulaznice unapred. Evo kako: odaberite bilo koji petak u navedenim mesecima i selektujte vreme (timeslot) od 19:30 pa nadalje.
👇

Sad kad smo apsolvirali gde se nalazi Sikstinska kapela i kako da uđete bez čekanja, vreme je da vam otkrijemo i kako je nastalo ovo remek-relo.

3. Od pukotine do Sikstinske kapele

Današnje Sikstinske kapele sigurno ne bi bilo da nije bilo jedne pukotine na njenom krovu 1504. godine, za vreme pontifikata Julija II. Ali, vratimo se na trenutak u pontifikat pape Sista IV, nekih 30 godina unazad. U njegovo vreme (1471-1484) postojala je druga, mnogo skromnija ali jednako velika kapela koja se zvala baš tako, Velika kapela (Cappella Magna). Papi Sikstu IV je, međutim, bila preskromna, pa je odlučio da je malo estetski „dotera“. Uposlio je najpoznatije slikare tog doba, Peruđina, Botičelija, Girlandaja i tako su zidovi kapele bili oživljeni freskama sa motivima iz Hristovog života, Mojsija i papa. Kapela je imala svod, ali je na njemu bilo prikazano zvezdano nebo, ništa ni nalik današnjoj tavanici po kojoj je Sikstinska kapela toliko cenjena.

Situacija sa kapelom je počela da degradira 1503, kada je, kao što smo rekli, počeo pontifikat pape Julija II. Ovaj svestrani i ujedno namćorasti papa (zvali su ga strašni, Terribile) je odmah primetio da kapela ima ozbiljnih statičkih problema (koji su, najverovatnije, bili uzrokovani izgradnjom nove Bazilike Svetog Petra u neposrednoj blizini). Tadašnji papski arhitekta i slikar je bio Bramante, pa mu je papa dao naređenje da reši problem. Papa da ima kapelu koja prokišnjava? Taman posla!

Velika kapela (Cappella Magna), sa zvezdanim nebom na svodu, preteča Sikstinske kapele

Donji red freski je oslikan od strane najpoznatijih slikara tog doba, Peruđina, Botičelija, Girlandaja

4. Mikelanđelo, Bramante, Rafaelo i pakleni plan 

Bramante je, na svoj način, pokušao da zakrpi svod tako što je ubacio lance da drže tavanicu ali je, avaj, time uništen dobar deo freski. Papa Julije II se tada obratio Mikelanđelu koji je, u to vreme, bio zauzet biranjem mermera u Karari za nadgrobni spomenik istog tog pape. Ako ste čuli za Mikelanđelovog „Mojsija“ (nalazi se u 📍 Crkvi Svetog Petra u lancima u Rimu), znajte da je u pitanju grob pape Julija II (i obiđite ga, ulaz u baziliku je besplatan).

Kažu da je ideja da se Mikelanđelu poveri oslikavanje tavanice, dotad samo vajaru izuzetnih sposobnosti, potekla od samog Bramantea. Ne iz nekog velikog poštovanja, već – čujte, čujte – iz čiste zlobe! Bramante je, naime, bio ne samo u dosluhu sa Rafaelom, drugim poznatim slikarom tog doba, već i u krvnom srodstvu. Pakleni plan je predviđao da se Mikelanđelu, koji nikad pre toga nije uzeo slikarski kist u ruke, poveri oslikavanje tavanice Sikstinske kapele, kako bi Mikelanđelo mizerno propao u toj misiji. Time bi mu se narušio ne samo ugled kao slikara, već i vajara. Pao bi u očima pape Julija II i bio udaljen sa svih radova koje je radio za njega i, naravno, ustupio mesto… pogodite kome?

Danijel da Voltera: portret Mikelanđela Buonarotija

Mikelanđelu je odmah bila jasna težina zadatka koji mu je bio postavljen i kategorički je odbio da ga prihvati. Prvo se opravdao time da ima već previše radova u toku (gorepomenuti nadgrobni spomenik), a zatim i kako ne vlada tehnikom freske. Imenovao je Rafaela (o, iznenađenja!) kao osobu koja je pogodnija za taj posao. Međutim, svako odbijanje Miklenđela da prihvati ovaj posao je u papi Juliju samo povećavala želju da to bude baš Mikelanđelo, a bogami, i bes (je l’ papa Terribile ili ne?), koji je kulminirao time što je Mikelanđelo, na kraju, morao ipak da pristane.

Mikelanđelo je otpočeo oslikavanje svoda kapele 1508. godine, sa svega 33 godine, i završio je 4 godine kasnije, potpuno sam. Vratiće se u Sikstinsku kapelu 25 godina kasnije, da bi oslikao „Strašni sud“ (Giudizio universale), ali krenimo redom.

5. Mikelanđelo u Sikstinskoj kapeli: da li je slikao ležeći ili stojeći?

Bramante se odmah ponudio da pomogne mladom Mikelanđelu oko izgradnje skela, koje je planirao da okači o, već trošnu, tavanicu i dao još par ideja oko popravke pukotina na krovu koje se Mikelanđelu ne samo nisu dopale, već je prozreo u njima Bramantevou ideju da ga sabotira u poslu! Bacio se sam u projektovanje inovativnog sistema skela koji bi mi omogućio jednostavnije i sigurnije oslikavanje tavanice. Otud je rasprostranjeno verovanje da je Mikelanđelo morao da bude u ležećem položaju da bi mogao da slika, ali iz pisama koje je slao braći i ocu znamo da je, ipak, bio u stojećem. I ne samo to: glava i ruke su mu bile konstantno podignute uvis, a lice ulepljeno bojama koje se kapljale sa tavanice. Da mu je bilo lako – nije. O tome se, možda, ne bi nikad ni znalo, da se nije često žalio u pismima upućenim ocu i braći, jedinim osobama koje su mu bile bliske.

Pre nego što je otpočeo sa oslikavanjem tavanice, Mikelanđelo je pripremio sve crteže na papiru, a zatim pozvao sve svoje učenike i druge slikare u koje je imao poverenja da mu pomognu. Nakon nekoliko fresaka realizovanih od strane pomoćnika, Mikelanđelo je, nezadovoljan rezultatima, dobio napad besa (i on!), i zatvorio se sam u Sikstinsku kapelu. Zabranio je ulaz svima i izvršio drastične izmene u kompoziciji. Tek nakon što je oslikao pola tavanice, za šta mu je trebalo skoro tri godine, Mikelanđelo je dopustio papi da vidi šta je uradio. Julije II je, zadovoljan rezultatima, konačno mogao da odahne. Da bi oslikao drugu polovinu tavanice, Mikelanđelo je morao da premesti skele ispod neoslikanog dela koji je, za razliku od prvog, završio za samo godinu dana. Nakon tri godine oslikavanja prvog dela tavanice, bio je sigurniji i brži u oslikavanju. Čak je i neznatno promenio način slikanja, ustupajući mesto jednostavnijim formama. Ovaj detalj obično ne promakne „dobrom oku“. A vama?

6. Mikelanđelo: genije koji je secirao leševe (?!)

Iako je prvobitno trebalo da oslika samo 12 apostola, u konačnom izgledu Mikelanđelove freske ima preko 300 ljudskih figura i predstavlja biblijsku priču postanka sveta. Počinje trenutkom u kojem Bog razdvaja svetlost od tame, nastavljajući se pričom o Adamu i Evi i Nojevim potopom. Scene biblijskih priča iz Starog zaveta, među kojima su one o jevrejskom kralju Davidu i Mojsiju, predstavljene su u uglovima kompozicije, a slike proroka, sibila, (drevnih proročica) i Hristovih predaka, u okvirima iznad prozora.

Stvaranje Adama

Stvaranje Adama je možda najpoznatiji detalj tavanice. Adam je predstavljen u opuštenom ležećem položaju  sa ispruženom levom rukom prema takođe ispruženoj ruci Boga. Sve do Mikelanđela, Bog se uglavnom prikazivao u obliku ruke koja je prolazila kroz oblake i bila uperena prema zemlji. Mikelanđelo je bio prvi koji je Boga prikazao u obliku čoveka mišićavog tela, sa licem uokvirenim dugom belom bradom, po uzoru na grčkog boga Jupitera. Savršenstvo u oblikovanju ljudskog tela pripisuje se činjenici da je Mikelanđelo učio anatomiju seciranjem leševa (uh!).

Papa Julije II nije imao mnogo vremena da uživa u lepoti Sikstinske kapele, jer je umro 21. februara 1513. Kapela je bila inaugurisana svega 4 meseca pre toga, 1. novembra 1512. Terribile, zar ne?

7. Mikelanđelo i „Strašni sud“: zašto se nećkao da ga oslika?

Mikelanđelo se po drugi put vratio u Sikstinsku kapelu tek nakon 25 godina. Ovog puta je imao za zadatak da oslika „Strašni sud“, fresku koju je naručio Klement VII. I to ne za bilo koji zid, već onaj iznad oltara. Ovaj papa je, kao i Julije II uostalom, želeo da i njegovo ime ostane zauvek vezano za Sikstinsku kapelu. Međutim, dok se Mikelanđelo nećkao da li da prihvati ili ne ovaj zadatak, jer je taj zid već bio oslikan od strane Peruđina i nije mu se dalo da ga „krpi“, Klement VII je umro. Na njegovo mesto došao Pavle III, koji je takođe želeo fresku i Mikelanđela kao autora. Mikelanđelo je ovog puta prihvatio, ali ne zbog moći ubeđivanja koje je posedovao Pavle II, već zato što je u međuvremenu saznao da je Klement VII već bio uklonio Peruđinove freske.

Slikarski stil šezdesetogodišnjeg Mikelanđela je drugačiji ne samo od onog kojim se služio da bi oslikao tavanicu, već potpuno inovativan u odnosu na sve druge slikare koji su se pre njega bavili istom temom. Naime, po prvi put su ljudske figure prikazane u svojoj punoj formi, mišićave i nage, bez arhitektonskog kontesta.

Strašni sud je verovanje u poslednji i konačni sud koji će na kraju istorije biti izveden nad ljudima. Razdvojiće pravedne od grešnih, nakon čega će pravedni, kao nagradu, zadobiti večni život, a grešni konačnu smrt kao kaznu. U gornjem delu freske se nalazi Hrist kao sudija, okružen apostolima, svecima i mučenicima. Desna ruka mu je podignuta u znak spasenja onih oko sebe, leva spuštena kao znak za one ispod njega da su osuđeni da padnu u ponor.

8. Mikelanđelo i oslikavanje Sikstinske kapele uživo… Kako, molim? 

A kad bi vam rekli da možete da gledate oslikavanje Sikstinske kapele i to uživo? Da možete da „uđete“ u um jednog od najvećih svetskih umetnika u predstavi koja na savršen način kombinuje pirotehničke efekte i 3D projekcije sa izvođenjem glumaca, plesača, akrobata? I sve to u fantastičnoj produkciji tima koji je radio ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara u Riju i uz originalnu muziku Stinga? Zaista jedinstven spektakl, baš kao što je i sama Sikstinska kapela. Zašto bi iko želeo da ga propusti?

9. Mikelanđelo: Reci mi nešto ružno i bićeš naslikan!

Tokom realizacije „Strašnog suda“, papa Pavle III je, zajedno sa svojim ceremonijal-majstorom, Bjađom Čezenskim, pratio Mikelanđelov rad. I, dok je papa bio zadovoljan, Bjađo je bio –  sablažnjen! Izjavio je bez previše ustručavanja da, na tako svetom mestu, ne bi trebalo da bude toliko godlih tela i da bi takva freska lepše stajala u nekoj krčmi ili kupatilu. Mikelanđelo, koji je sve to čuo, rešio je da mu ne ostane dužan: naslikao ga je među grešnicima sa zmijom oko tela! To se vrlo brzo pročulo i stiglo do Bjađa koji je, pak, zamolio papu da interveniše. „Žao mi je“ odgovorio mu je papa, „ali ne mogu ništa da učinim za tebe. Stavljen si u Pakao a odatle nulla est redemptio (nema spasenja)“.

Nije samo papin ceremonijal-majstor završio u freski: u blizini Hrista naslikan je apostol Sveti Vartolomej. Njemu je, prema verovanju, nakon raspeća bila odrana koža, pa i Mikelanđelov apostol drži ljudsku kožu kojoj se nazire lice. Da li vas podseća na nekoga? Da? Kažu da je u pitanju sam Mikelađelo, koji je time hteo da stavi do znanja da mu je oslikavanje ove freske, sa svim negativnim komenatrima koji su usledili, delovalo kao „guljenje kože s leđa“.

Bjađo Čezenski (Biagio da Cesena) među grešnicima, sa špicastim ušima i zmijom koja ga davi.

Sveti Vartolomej (San Bartolomeo) sa ljudskom kožom za čije lice se veruje da je Mikelanđelov autoportret. 

10. Posle Mikelanđela  – Velike gaće!

Nakon Tridentskog sabora (Concilio di Trento), odnosno sabora svih episkopa, osuđena je golotinja u crkvenoj umetnosti. Stoga je 1656. godine donešena odluka da se istaknutiji aktovi sa freske „upristoje“. Mikelanđelo je, nažalost (ili na sreću?) neposredno pre toga umro, pa nije mogao da interveniše. Odluka o tome ko će se latiti tog posla nije bila teška – izabran je Mikelanđelov saradnik i prijatelj, Danijele da Voltera. Rečeno – učinjeno: Voltera je „nepristojnim“ aktovima docrtao smokvino lišće i tkanine. To mu je donelo podsmeh kolega i nadimak Il Braghettone – Velike gaće.

Iako je Voltera ostao zapamćen najviše po ovom „umetničkom“ poduhvatu, treba da mu odamo jedno mnogo veće priznanje: ovim činom je spasio da „Strašni sud“ bude potpuno demoliran!

  
Sveta velikomučenica Ekaterina Aleksandrijska, kako je naslikao Mikelanđelo, i nakon intervencije Voltere.

Želite da otkrijete sve tajne Sikstinske kapele?

Obiđite je sa vodičem na našem jeziku u turi Vatikanski muzeji i Bazilika Svetog Petra ili rezervišite odmah turu na engleskom jeziku sa zvaničnim vodičem Vatikana:

Vatikanski muzej sa vodičem

Vatikanski muzej + Bazilika Svetog Petra sa vodičem