Hrist pod velom (Cristo velato), tako jednostavna a toliko mistična statua. “Zar još jedan hrist pored onolikih statua širom Italije?” možda ćete se pitati. Da, jer ova skulptura je nešto sasvim drugo. Ono što je Leonardova Mona Liza u Parizu ili Mikelanđelova Pijeta u Rimu, to je Hrist pod velom u Napulju.
Ako nikad dosad niste čuli za Hrista pod velom, a još manje za Đuzepea Sanmartina (Giuseppe Sanmartino), njenog autora, ne krivimo vas. Mnoge znamenitosti Napulja su zasenjene (ne uvek opravdanim) lošim glasom koji bije ovaj grad. Ali, prvo moramo da vam ispričamo jednu drugu priču.
Ko je i zašto napravio Hrista pod velom?
Ne možemo da počnemo priču o Hristu pod velom, a da ne pomenemo njenog naručioca, Raimonda di Sangra.
Raimondo je rođen 1710. u veku trijumfa nauke i racionalnosti, kao daleki potomak Karla Velikog. Njegova – njemu nikad prežaljena – majka Cicilija Kaetani (Cecilia Gaetani dell’Aquila d’Aragona), je umrla pre nego što je on napunio godinu dana. Njegov otac, Antonio di Sangro, je bio optužen za ubistvo jednog vazala, nakon čega je pobegao u Beč, odrekao se titule i zatvorio u samostan.
Nakon ovakvih, ne baš najsrećnijih porodičnih okolnosti, Raimondo je još kao dete otišao da živi sa babom i dedom. Već od rane mladosti pokazivao je izuzetne intelektualne sposobnosti, pa je tako, kao svojevrsni vunderkind, završio u jezuitskom koleždu u Rimu sa samo 10 godina. Raimondo se posvetio proučavanju filozofije, jezika (savladao ih je najmanje 8), pirotehničkih i prirodnih nauka, kao i hidrostatike i vojne arhitekture.
Sa 16 godina je nasledio sve titule porodice i sa 20 se vratio u Napulj. Sa 25 se oženio tada 14-godišnjom daljom rođakom Karlotom Kaetani (Carlotta Caetani), plemićkog porekla kao i on sam, sa kojom je dobio čak osmoro dece.
Raimondo di Sangro: od vunderkinda do ubice
Poznat i pod nadimkom Il Principe (Princ), bio je izuzetno eklektična i višestruka ličnost. Ezoterik, pronalazač, anatomist, alhemičar, mason, pisac i akademik. Posvetio se najnemogućijim eksperimentima u najrazličitijim oblastima nauke i umetnosti, od hemije do hidrostatike, od tipografije do mehanike. Rezultati ovih, pomalo besmislenih eksperimenata, uspevali su, ipak, da ostave u čudu kako njegove kolege, tako i narod.
No, treba reći da je u to vreme granica između zvanične nauke i ezoterije bila mnogo tanja nego što je danas, a prelazak sa jedne na drugu je bio široko rasprostranjen običaj. Ono što je sigurno je da je princ, u svojim pseudo-naučnim eksperimentima, naveden kao autor nekih “fenomenalnih” izuma kao što su vodootporni kaput, amfibijska kočija ili lampa koja proizvodi večno svetlo (luce perpetua).
Amfibijska kočija (Carrozza marittima): iako deluje da konji vuku ovu kočiju kroz more, radi se kočiji sa motorom i konjima od plute
U jednom gradu kao što je Napulj, u vremenu kao što je 18. vek, neobični eksperimenti ovog plemića izrodili su mnoge rekla-kazala priče. Raimondo je, čak, u jednom trenutku bio optužen i za otmicu i ubijanje beskućnika kako bi onda izveo neke veštičje eksperimente nad njima. Veruje se i da je izmislio eliksir dugog života koji je, vrlo verovatno, eksperimentisao i na samom sebi. Toj sumnji doprinosi i činjenica da njegovo telo nikada nije pronađeno. Ako je u nečemu uspeo, to je onda činjenica da će njegovo ime zauvek biti obavijeno velom misterije.
Kapela Sansevero (Capella Sansevero)
Kapela Sansevero (foto: @museocappellasansevero)
Oreol tajne koja prožima lik princa takođe se odražava na ono što se smatra njegovim umetničkim testamentom: Kapela Sansevero. U njoj se nalaze skulpture uznemirujućeg realizma kao i bizarne anatomske mašine (koje su definitivno ubedile napuljski narod da je Raimondo bio veštac). Kapela se nalazi u maloj porodičnoj crkvi Santa Maria della Pietà ili Pietatella. Podignuta krajem 16. veka u jednom delu vrta porodične palate Sangra od Sansevera (Palazzo Sangro di Sansevero), koja je bila jedna od glavnih gradskih palata u istorijskom centru Napulja.
Međutim, umetničku i narodnu slavu kapela duguje intelektualnim i ekonomskim naporima našeg Raimonda di Sangra. Trenutni izgled ove građevine je isti onaj koji je zamislio plemić u 1749. godini. Raimondo je ukrasio prostor želevši da istakne vrline svoje plemićke porodice i svojih predaka. Ovu ideju je realizovao kroz niz skulptura i pogrebnih spomenika, postavljenih da bogato krase sacellum, sveti prostor u okviru kapele.
Izradu skulptura i ukrašavanje kapele Raimondo je poverio tad čuvenom ali već ostarelom venecijanskom vajaru, Antoniju Koradiniju (Antonio Corradini), koji je pre smrti 1752. uspeo da izradi nacrte svih skulptura koje su kasnije bile napravljene od strane drugih vajara.
Skromnost (La Pudicizia)
La Pudicizia (foto: @museocappellasansevero)
Ovu skulpturu je uspeo da napravi sam Koradini 1752. godine, ali je već iste godine umro. Statua prikazuje je ženu prekrivenu mekim velom, koji se sa temena spušta do nogu. Ko je ta žena? Niko drugi nego Cicilija Kaetani, Raimondova majka. Ovom statuom Princ je želeo da oda počast svojoj majci koja je umrla pre nego što je princ uspeo da je upozna.
Razočarenje (Il Disinganno)
Il Disinganno (foto: @museocappellasansevero)
Koradinijevo mesto je preuzeo mladi Đenovljanin, Frančesko Kueirolo (Francesco Queirolo). On je autor skulpture nazvane Il Disinganno (Razočarenje), koja prikazuje Raimondovog oca: gusta mreža bronzanih užadi obavija čoveka koji na nespretan način pokušava da je skine sa sebe. Ovaj potez vidno izmučenog čoveka simbolizuje oslobađanje od greha. Raimondov otac je, verovatno, mnogo pretrpeo od prerane smrti svoje žene i svim onim što je nakon toga usledilo, uključujući i monašenje.
Hrist pod velom (Cristo velato)
Cristo velato i u pozadini La Pudicizia (foto: @museocappellasansevero)
Konačno smo ispred onog što je nesumnjivo najpoznatija skulptura cele kapele i pravo remek-delo napuljske umetnosti 18. veka. Ovog puta je izrada statu dodeljena mladom Napoletancu, Đuzepeu Samartinu, koji je toliko dobro interpretirao Koradinijev model, da ga je premašio. Skulptura hrista je smeštena u središtu kapele i poziva nas da razmišljamo o mučenom Isusovom telu koje beživotno leži na madracu postavljenom iznad bloka od kamena. Ono što vidite je telo Isusa koje je tek skinuto sa krsta: ekseri su ostavili duboke rane na rukama i nogama, bok je rastrgan, a kruna od trnja počiva kod njegovih nogu, na pogrebnom krevetu.
Ali postoji jedan detalj koji će vas zaprepastiti.
Cristo velato, detalj (foto: @museocappellasansevero)
To je vrlo lagani veo koji u potpunosti pokriva Hrista, toliko fin da deluje neopipljivo, koji uspeva da naglasi svaki deo Isusovog tela. Zahvaljujući igri svetla i senki, uzdiže celu kompoziciju i stavlja je u centar pažnje celog okruženja. Upravo ta elegantna i dramatična skulpturalna prefinjenost stvorila jednu od najpopularnijih legendi rođenih oko lika Raimondo di Sangro.
Još uvek nije jasno kako je bilo moguće da se taj lagani veo iskleše tako verodostojno u mermeru. Mnogi i dalje misle je to veo od tkanine, stavljen preko mermerne statue, a zatim “okamenjen” nekim od Raimondovih moćnijih alhemijskih supstanci. Da li je ili nije? Proverite sami!
Anatomske mašine (Macchine anatomiche)
Macchine anatomiche (foto: @museocappellasansevero)
Ako budete sišli u kpriptu ispod kapele, moći ćete bolje da razumete gorepomenute jezive legende koje prate lik Raimonda: ovde ćete izbliza moći da vidite takozvane “anatomske mašine”, koje, sa impresivnim realizmom, reprodukuju organe i vene muškarca i žene.
Nedavna istraživanja su utvrdila da su skeleti pravi, dok su cirkulatorni sistem i unutrašnji organi, ipak veštački. Doduše, napravljeni neverovatnom tehnikom za ono doba. Zamislite sada jednog seljaka iz 18. veka u prisustvu ovako sirovog realizma: mogao je sasvim sigurno da veruje da su ove dve “anatomske mašine” ljudi od krvi i mesa koje je Raimondo di Sangro mumificirao tako što im j eubrizgao jednu od svojih magičnih tekućina.
Ko zna, možda ćete i vi, savremeni ljudi, da padnete na isti trik kada se budete našli licem u lice sa ovako verodostojnim skeletom.
Podrumi zgrade čuvaju kosture muškarca i žene sa savršeno očuvanim kardiovaskularnim sistemom. Pažljivost, bogatstvo detalja sa kojima se arterije, vene i kapilare ponovno predlažu zaista je impresivno, do te mere da sumnju u njihovu prirodu. Prva teorija govori o rekonstrukciji koju je izveo poznati anatomista Giuseppe Salerno, pod vođstvom princa Sansevera, upotrebom voska, boja i drugih supstanci: na taj način se priznaje da je Knez imao više znanje od svog vremena ? Objašnjenje bi moglo biti drugo, možda i najfascinantnije, injekcijsko. Smatra se da je unutar tela, koja su prvobitno pronađena u sobi sa feniksom, uneta supstanca koja je „metalizirala“ krvožilni sistem i da je Princ posle toga izvadio organe iz leševa. Supstanca koja se koristi još uvek je nejasna, možda živa, a možda i nije.
Ostaje da se razjasni i ko su zamorčići korišćeni za eksperiment, u vreme uključujući i plod ukraden iz palače pre nekoliko decenija. Moguće je da su to bila još uvek živa bića, možda njegove sopstvene sluge, kako piše poznati filozof Benedetto Croce: << Zbog blagog falusa, ubijena su dva njegova sluge, muškarac i žena, a njihova tela neobično balzamirana tako da su u njihovoj unutrašnjosti pokazali sve vidove, arterije i vene i držali ih u ormaru >>. Bilo da verujete u jednu ili drugu verziju, jer kao i mnogi drugi događaji povezani sa Raimondo de Sangro, suđeno im je da ostanu iza vela Maje.
Legenda o smrti Raimonda di Sangra
Kao i kod svakog “čarobnjaka” vrednog poštovanja, čak i nakon smrti princa Raimodo di Sangro, postoji oreol legendarne misterije: veruje se da je želeo da izbegne smrt. U stvari, uz pomoć hemije i sila zla, kako legenda kaže, sve je sredio tako da je mogao da vaskrsne nekoliko meseci nakon smrti. Želeo je da bude sam kako bi pripremio svoju čaroliju i poslao je porodicu na svoja imanja u Sanseveru. Njegovo stanje smrti je trebalo da traje 9 meseci, zbog čega su svi verovali da je napustio Napulj. Ostavio je uputstva svom pomagaču, mavarskom robu, koji ga je, prateći njegova uputstva, isekao na komade i stavio u kutiju iz koje je potom trebalo da izaže sam, vez ičije pomoći , u unapred određeno vreme, besmrtan.
Ali, kao i u svemu, uvek postoji nešto neočekivano: Knez nije uzeo u obzir činjenicu da je porodica bila sumnjiva kada je primila njegova pisma, u kojima je odgovarao na pitanja da im nije bilo mesta. Rođaci su tada prisilili slugu da otkrije tajnu, a zatim su pojurili do sanduka u koji je leš bio zatvoren i otkrili ga, i to pre vremena kako bi čarolija propala! Princ je ispeo da izađe, ali je odmah zatim pao mrtav, pošto se nije ispoštovlo vremena čarolije.
Njegovo telo nikada nije pronađeno; i danas se u Napulju tvrdi da se u uličici gde se nalazi palata princa Sangro noću čuju koraci šum kopita konja prinčeve kočije, duž puta Via Francesco de Sanctis, u crnim noćima bez mesečine. Dok se u noći Božića plamen sveća može vidjeti sa prozora kapele Sansevero i sa orgulja se čuje sveta muzika. Tajna misterije oko naučnika, njegovog doma i njegove kapele još uvek pokazuje morbidan i sugestivan šarm koji nikada neće izumro.
https://www.vesuviolive.it/ultime-notizie/118671-la-leggenda-nera-delle-macchine-anatomiche-del-principe-di-sansevero/
Kapela Sansevero (Cappella Sansevero)
Raimondovo ime je neraskidivo povezano sa 📍Kapelom Sansevero (Cappella Sansevero), mauzolejem porodice Sansevero. Raimondo je reorganizovao i ulepšao svakojakim artefaktima, od kojih je svakako najznačajniji Hrist pod velom.
Pudicizia (Foto: Massimo Velo)
Koradini se latio posla i napravio mali prototip skulpture, a onda se desilo nešto sasvim nepredviđeno: ovaj skulptor je umro. Nepripremljen na ovakav razvoj situacije, Raimondo je odlučio da izradu njemu tako važne skulpture dodeli tada malo poznatom 33-godišnjem skulptoru, Đuzepeu Sanmartinu. Šta je to toliko mistično u ovoj skulpturi koja je ugledala svetlost dana 1753? Kao prvo, Hrist je u ležećem položaju. Položen nakon mučenja i pokriven velom, počiva u miru. Pored njega su