Il vino della casa – mernih jedinice vina u Rimu

Danas u Rimu možete da naručite ono što je vekovima bilo najtraženije piće u bilo kojoj kafani ili krčmi: il vino della casa (domaće, kućno vino). Vino je u Rimu je oduvek bilo tradicija koja se preplitala ne samo sa istorijom kafana, već i sa istorijom rimskog naroda i papa. Nije slučajno nastala izreka Više vredi čaša vina iz Fraskatija nego sve voda iz Tibra. Ali krenimo redom!

Teče 1588. godina. Na vlasti je papa Sikst V i u njegovoj glavi su mnogobrojne ideje za ulepšavanje grada, za koje su mu potrebne ogromne količine novca. Ali kako da dođe do njih? Nemilosrdni papa (Papa Tosto, kako su ga nazvali), odlučio je da nametne porez na prodaju vina. Vino je u to doba (kao i danas, uostalom) bilo popularno piće među stanovništvom, pa zašto ne iskoristiti ovako bitan izvor prihoda za punjenje papskih kasa?

Papa Sikst V (Sisto V)

Tada su posude u koje se sipalo vino bile od zemljanog posuđa ili metala, pa se, faktički, vino nije ni videlo. Zbog toga je bilo lako pomešati vino sa vodom ili drugim tečnostima i služiti manje količine vina, ionako niko ništa nije mogao da primeti. Međutim, nemolisrdni papa je, nakon konsultacija sa svojim stručnjacima, odlučio da izda jednu bulu (bulla apostolica, pisana poruka pape) kojom će se regulisati prodaja vina i uvođenje novog poreza. Dokument je uspostavio i jedinstvenu meru prodaje vina pod nazivom fojetta i morala je da odgovara 1/2 litre vina. Posude za vino je trebalo da budu izrađene od stakla, sa uskim vratom i širokim otvorom i trebalo je da nose pečat Apostolske komore, tadašnjeg Papskog ministarstva finansija.

Ove mere su, a kako i ne bi, izazivale nezadovoljstvo trgovaca vinom, što je vrlo često rezultiralo u utaji poreza, a sve na štetu papskih blagajni. Čuvši za ovo, ćaknuti papa je izjavo “Mo ce penzo io” (sad ću ja to da sredim). Jednog dana se prerušio se putnika namernika, noseći sa sobom veliku kesu skrivenu ispod ogrtača, i otišao do hosterije koja se nalazila u centru Rima. Gostioničar je prišao lažnom putniku i upitao:

– Vino?
– Da, jednu fojetu, – odgovorio je naš lažni putnik. 

Krčmar je otišao do svog podruma, uzeo vino i stavio mu ga na sto. Papa Sikst je sipao vino u kesu koju je sakrio ispod ogrtača, ali tako da gostioničar ne primeti. Zatim je zamolio gostioničara za još jednu fojetu vina, koju je ovaj odmah donio i koju je putnik brzo ulio u svoju skrivenu kesu. Pa je zatražio još jednu fojetu, ali je ovog puta gostioničar izgubio strpljenje i počeo da psuje i proklinje papu zbog novih pravila. Putnik je na to platio ono što je “konzumirao” i otišao.

Kada se vratio u svoju rezidenciju, papa je naredio da se tokom noći postave vešala ispred kafane gde je bio tokom dana. Rečeno – učinjeno! Sledećeg jutra je naš krčmar – ugledavši vešala – požurio da postavi što više stolova na trgu, jer je verovao da će mu spektakl vešanja nekog mučenika doneti dobru zaradu. Ali prva “mušterija” koji se pojavila je bio dželat sa svojim pomoćnikom, koji je očas posla obesio gostioničara. Njegovo telo je ostalo da se ljulja na vešalima kao upozorenje svima onima koji su se usudili da kritikuju papu i njegove zakone.

Vremenom, nastale su nove mere za vino, kao i porez na njih, i mnoge se još i dan-danas koriste:

• Barzillai (od političara Salvatorea Barzijala koji je tokom izbornih kampanja nudio vino svojim biračima)  =  2 litra
• Tubo ili tubbo (bukvalno “cev”) = 1 litar
• Quartino ili mezza fojetta = 1/4 litra
• Chierichetto =  1/5 litra
• Sospiro (uzdah) ili sottovoce (šapat) = 1/10, malo manje od standardne čaše za vino, ova kolčina vina se tražila šapatom, jer je bilo sramota nemati dovoljno novca da se popije više!

Oporezivanje je variralo u zavisnosti od količine vina, ali karakteristike kontejnera koje je uveo papa Siktus V ostale su iste. Siktus V docet (Sikst V nas je naučio)!

Krajem 19. veka bilo je gotovo 600 krčmi u Rimu i većina njih je bila u kvartu Trastevere. Više vredi čaša vina iz Fraskatija nego sve voda iz Tibra, dakle, govori o tome koliko je vino bilo na ceni u to doba. Ove krčme su više ličile na kuće primitivnih Rimljana – tamo su ljudi razgovarali, diskutovali, igrali se i udvarali ženama. Tračarilo se i kukalo o nesrećama, napornom radu, razočaranjima u ljubavi… ali vrlo često su se ovi razgovori pretvarali i u mesta svađa i borbi. Nije slučajno što se danas kaže “pijem da zaboravim” ili “utopiti se u vinu” u celom svetu.