Najbogatiji vodič kroz Rim u regionu

Šta kad mama priča jedan, a tata drugi jezik?

Vreme čitanja: 4 minuta

Kad smo moja italijanska polovina i ja jedne večeri u jednom rimskom porodilištu dobili devojčicu, nisam uspela da joj se obratim na jeziku države u kojoj živim već petnaest godina, nego na „mom“, srpskom. I shvatila sam da nikad neću moći da joj se obraćam ni na jednom drugom jeziku. A i zašto bih? Tata će da joj priča na italijanskom, ja ću na srpskom i ona će lepo da priča oba jezika.

– Ali, dete ti neće progovoriti do druge – treće godine!
– Samo je nepotrebno zbunjuješ, šta će joj srpski u sred Italije?
– Mucaće i onda ćeš morati da je vodiš kod logopeda…

Je l’ oni to… meni?

E, pa sad će da vide: naoružala sam se knjigama o višejezičnostinastavila da joj pričam isključivo na srpskom i strpljivo čekala dan kada će progovoriti. I nisam morala dugo da čekam: već oko šestog – sedmog meseca rekla je svoje prvo „mama“, koje je, naravno, bilo na srpskom (iako ta reč zvuči istovetno i na italijanskom). To je bio veći trijumf za mene nego da sam, recimo, pobedila u kvizu „Ko želi da bude milioner“.

A onda je krenula u vrtić. To je doprinelo da ona još brže progovori, ali na italijanskom. Ja sam joj i dalje isključivo pričala na srpskom i, što sam ja njoj više pričala na srpskom, to je ona meni više odgovarala na italijanskom. Kad je imala 18 meseci, dobila je premeštaj u drugi vrtić, u kojem se, igrom slučaja a ne našeg izbora, primenjivalo učenje engleskog i francuskog. Pored italijanskog. I pored, naravno, srpskog. Na trenutak sam pomislila da bi to, ipak, moglo da bude previše, ali nakon konsultacije sa direktorkom vrtića (na moju sreću, pristalice višejezičnosti kod dece), dobila sam sledeći odgovor: „Deca su sunđeri, pustite ih da upijaju“.

Dobro, vidim da upija, ali kad će više da prozbori nešto na srpskom?

Nakon godinu ipo dana u tom vrtiću i dalje je neprekidno brbljala na italijanskom, s tim što je sada bila u stanju da kaže i poneku reč na engleskom i francuskomNa srpskom – ništa. Nothing. Niente. Sve razume, ali mi odgovara na italijanskom. Zaronila sam ponovo u one moje knjige i shvatila da ona „neće da uči nešto što joj ne treba“: što da mi priča na srpskom, kad je ja ionako razumem na italijanskom?

A tako znači?!

Sad će ona da vidi: praviću se da ne razumem više italijanski, govoriću joj stalno na srpskom „ne razumem“ kad god mi bude odgovarala na italijanskom, pa da vidimo šta će onda. Rezultat: ona bi meni odgovarala „ne razumem“ na italijanskom.

Upomoooć!

A onda smo se oko njenog trećeg rođendana zatekli u Beogradu. Izašle smo u park i ona je nonšalantno prišla jednoj grupi dece i bez ikakvog napora izgovorila na tečnom srpskom:

– Mogu li da se igram sa vama?

Uvhatila sam je za ramena i okrenula ka sebi:

– Šta si rekla???
– Mama, pusti me da se igram, bre!

Bre? BRE? Da li ja ovo sanjam, ona razgovetno priča srpski?! 

Kao što je čekala 14 meseci da bi prohodala bez padanja, tako je čekala 3 godine da bi progovorila srpski bez grešaka. Kako god, ona je malo – pomalo počela i sa mnom da priča na srpskom, ali samo dok bi bile Beogradu. Čim bi sletele u Rim, već bi na izlazu iz aviona „svičovala“ na italijanski. A kada bih joj se obraćala na srpskom na javnom mestu, a naročito u prisustvu druge dece, uvek bi mi nadmeno rekla: „Mama, sad smo u Italiji i pričaj italijanski!“.

E, baš neću, sad ja njoj u inat!

I nastavila sam i dalje na srpskom da joj pričam, čitam i pevam. Kažem joj nešto na srpskom, pa je pošaljem kod tate s važnim zadatkom da mu to prevede. Pročitam joj neku knjigu na sprskom, pa je pošaljem u obdanište sa važnim zadatkom da tu priču prepriča učiteljicama i drugarima. Nasnimim na kompakt disk pesme iz moje mladosti pa onda, dok kolima idemo na neki važni zadatak u sred Rima, zajedno pevamo „Poješću sve kolačiće“ ili „Što ne znam gde si sad“.

Sad ima šest ipo godina i sa mnom priča uvek na sprskom, čak i kad smo u Rimu, a sa tatom uvek na italijanskom, čak i kada smo u Beogradu. Ide u prvi razred osnovne škole, gde uči latinicu, a kod kuće pomalo uči ćirilicu. Ovo drugo, na žalost, gunđajući. I baš kad pomislim da je vreme da odustanem od svega, ona dođe iz škole i pokaže mi crteže koje je uradila za Dan deda: jedan je za rimskog dedu i na njemu piše „Nonno, ti voglio bene“, a dugi je za beogradskog na kojem piše: „Деда, волим те“.

Povezano

Komentari

Komentari

Dopalo vam se ovo što ste pročitali? Želite da budete uvek u toku sa dešavanjima u Rimu? Pratite Vodič kroz Rim na Fejsbuku


One Comment

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *