Najbogatiji vodič kroz Rim u regionu

Picerijo, ti si dragocena, čista desetka to ti je ocena


Nedeljno veče na periferiji Rima. Sedim sa M. S. u piceriji „O’ Professore“ i gledamo se kao da se nismo videli 10 godina. Jer, toliko je i prošlo otkako se on upoznao sa ženom, oženio se, posvađao i razveo. A  kao da je prošlo isto toliko otkako smo naručili picu, a konobaru od, odokativno, 110 godina, ni traga.

Sedimo u tišini. Remete je samo povremeni uzvici „Goool!“ sa televizije negde u daljini. M. S. se odjednom pali, kao da mu je proradila betrija, i počinje da mi priča kako je otišao da živi sa 10 godina mlađim cimerom. O, ne! Pašće neke ispovesti koje ne želim da čujem! Počinjem da brojim golove i negde oko 10. stižu pice. Moja sa povrćem, njegova sa 10 vrsta sira. Tu prestaje svaki razgovor i krećemo da ih tamanimo brzinom od oko 10 pica u minuti. Nakon 10 sekundi M. S. je već završio i briše se salvetom po licu. A pomalo i po čelu. Zapravo, briše samo čelo, jer je odjednom sav znojav. A, bogami, i nekako beo u licu.

Diši polako i broj do 10! – kažem mu ja, ne zato što znam šta treba da uradim kad on to odbroji, nego da bih dobila na vremenu. Ali kasno, M. C. je već na podu. Istog trenutka nam pritrčava devojka koja bi mogla da mi bude ćerka a, možda, i unuka, i spušta se na kolena pored M. C.:

– Ništa ne brinite, sad ću vam ja pomoći!
– Izvini, – pitam zabrinuto – a ko si ti? Medicinska sestra?
– Ne, ja sam zaljubljenik u padanja u nesvest.

Zaljubljenik. U. Padanja. U. Nesvest. Odlično.

Z.U.P.U.N. kao od šale diže noge M. C. i naslanja ih na zid.
– Sad me pažljivo slušajte: podići ću vam jezik i staviti ispod njega malo šećera. Ne smete nikako da ga progutate!
Zatim se okreće prema meni:
Brzo, šećer!

Donosim joj 10 kesica a ona me gleda kao da sam joj, u najmanju ruku, donela 10 kilograma kokaina.
Dovoljno je 10 grama!

Zatim otvara usta M. S., stavlja mu šećer pod jezik, zatvara mu usta.
Sada ću vam opaliti desetak šamara, ali biće vam samo bolje od toga.

Šljas – šljas – šljas – šljas… Odlično.

– Šta se to dešava?! – dotrčava jedan gost iz druge sale, sav izbezumljen.
– Sve je pod kontrolom! – odgovara mu Z.U.P.U.N. i govori mi da joj donesem morsku so. Donosim joj jednu kašičicu, a ona me gleda kao da sam joj, u najmanju ruku, donela 10 kilograma eksploziva.
Dovoljno je 10 zrnaca! – i stavlja ih M. C. u usta.

I onda opet: šljas – šljas – šljas – šljas

U tom trenutku mi se približava vlasnica restorana i tihim glasom mi saopštava:
– Gospođo, zvali smo hitnu pomoć. Znate, kod nas gosti često padaju u nesvest.

Kod. Nas. Gosti. Često. Padaju. U. Nesvest. Odlično.

Z.U.P.U.N. mi naređuje da donesem sirće. Donosim joj celu flašu, ali joj prvo pružam kašičicu, da me ne bi pogledala kao da sam joj donela 10 litara benzina.
Šta kašičica, treba mi cela flaša! – i otima mi je iz ruku. Zatim je podnosi M. C. pod nos, pa mu ga sipa na slepoocnice i iza ušiju.

I onda opet: šljas – šljas – šljas – šljas

Gost iz druge sale otrčava do kola, a zatim se ponovo vraća do nas, držeći merač pritiska u ruci.
– Šta radite tom čoveku, ubićete ga! Dajte da mu ja izmerim pritisak!

I meri ga. I meri. I meri… Tako jedno 10 puta, jer dok on meri, Z.U.P.U.N. i dalje šamara M. S.

 M. S. neočekivano ustaje kao da mu ništa nije bilo, odguruje sve od sebe, seda za sto i pita me gde smo stali. Onaj sa meračem pritiska ga zaprepašćeno gleda, zatim udara rukom o sto:
Zbog tebe sam propustio 10 golova! Folirantu jedan!

U tom trenutku dolazi hitna pomoć i pita gde je osoba u nesvesti. M. S. diže ruku i govori da je to on, ali da nije više u nesveti i sa mogu da idu kući, ali – cvrc! Dva medicinska tehničara, sa oko 10 metara ukupnog obima ramena, ne odustaju tako lako, već mu prilaze i, dok mu jedan traži dokumenta, drugi mu neočekivano brzim pokretom meri pritisak.
– Reklo bi se da je sve u redu. Jeste li sigurni da ne želite da vas odvezemo u bolnicu na dalje kontrole?
– Odvezite ga, da se naspava k’o čovek, – usudim se da ponovo progovorim. – Posle svega što je pretrpeo… – i ljutito gledam Z.U.P.U.N.
Ali M. S. odbija. Tehničari mu zatim podmeću neke papire da potpiše, a konobar račun. On gleda papire, pa gleda račun.

– Ipak ću da krenem s vama!

Povezano

Komentari

Komentari

Dopalo vam se ovo što ste pročitali? Želite da budete uvek u toku sa dešavanjima u Rimu? Pratite Vodič kroz Rim na Fejsbuku


6 Comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *