Najbogatiji vodič kroz Rim u regionu

101 razlog zašto je italijanska vozačka dozvola vrednija od srpske

Vreme čitanja: 4 minuta

Mislili ste da samo MUP Srbije može da vam napravi fotografije za dokumenta na kojma ni rođena majka ne može da vas prepozna?

Imam dobre vesti za vas: italijanski MUP je u „umetnosti“ obrade tih fotografija otišao mnogo dalje. Njihova procedura, naime, predviđa da se fotografija, koju građani moraju sami da donesu, „provuče“ kroz faks/skener/štampač onoliki broj puta koliko će godina ta dozvola da važi (uglavnom 10) i time se direktno dobija dokument sa izgledom vlasnika koji će imati za taj broj godina. To je neophodno zato što ćete, dok dođete do vaše nove vozačke dozvole, upravo toliko i ostariti. Ali, krenimo redom…

Par nedelja pre isteka vozačke dozvole, tog prokletog 7. 7, prošvrljala sam internetom u potrazi za podacima o obnovi dozvole i prijatno se iznenadila kada sam naišla na članak Ministarstva za saobraćaj i infrastrukture o tome kako je pojednostavljena procedura oko obnove vozačkih dozvola: „Umesto dosadašnjih zapetljancija koje su predviđale odlazak na Mars, dovoljno je da odete u vaš dom zdravlja, zakažete lekarski pregled za vozačku dozvolu i dalje će sve da odradi vaš lekar. ON će poslati sve vaše podatke nama, a MI ćemo vama poštom da pošaljemo vašu novu vozačku dozvolu u roku od 7 dana koja će, jednostavnosti radi, imati kao datum isteka datum vašeg rođendana. VI samo treba prethodno da uplatite 16 evra za taksenu marku i 9 na račun Auto-moto saveza“.

Pa ovo je fantastično! Samo 25 evra i samo 1 šalter! Datum isteka dozvole više nikad neću moći da zaboravim! Pa ovoga nema ni u najrazvijenijim zemljama sveta!

Odlazim u jedan od domova zdravlja u mom kraju. Tamo me posmatraju kao da sam pala sa onog gorepomenutog Marsa i šalju me u centralni dom zdravlja za moju opštinu, sa izgovorom da samo tamo postoji Odeljenje za sudsku medicinu. Jer, ne može mene da pregleda bilo ko, ne, ne! Samo za tu svrhu osposobljen, ovlašćen i obučen lekar.

Obučen? U šta, Betmena?

U centralnom domu zdravlja me obaveštavaju da je takvo odeljenje nekad postojalo, ali da je sad prebačeno u deo grada koji je samo malo bliži od Marsa. I, da: ne radi tokom jula i avgusta.

– Je l’ ovo skrivena kamera??? – derem se na zaposlenog u domu zdravlja. – Je l’ to znači da, ako mi dozvola ističe u julu ili ne-daj-bože avgustu, ne mogu da je obnovim pre septembra? – počinjem vidno da se tresem. – I time je Ministarstvo pojednostavilo proceduru za obnovu vozačkih dozvola?!?!?! – počinjem da razbijam staklo koje me deli sa zaposlenim na šalteru za informacije.

On mi u dva skoka prilazi i, dok pokušavam da shvatim šta radi, osećam blagi ubod u desnu ruku, bes me napušta kao rukom odnešen, razvlačim osmeh dok polako tonem u san…

– Gospođo… Gospođo… GOSPOĐO!!! – budi me neki kreten u belom, u kojem prepoznajem tipa sa šaltera za informacije. – Postoji i drugi način da dođete do vaše dozvole (šapuće mi na uvo): dovoljno je da odete u prvu auto-školu i oni će vam sve srediti.

Jeste. Auto-škola. U kakvoj sam državi, tamo će mi tražiti da počnem da učim, ne vožnju, nego italijanski ispočetka!

Odlazim u prvu auto-školu. Zatim u drugu i treću. Pa u četvrtu i petu. Izmenjam ih kao brzine na menjaču, i u svakoj ista priča: 95 evra za jedno parče plastifikovane hartije. Momentalno mi izbija 95 novih bora na čelu, ali nemam izbora: bez mog četvorotočkaša u Rimu mogu samo da sedim u kući, jer u julu i avgustu gotovo da ne radi ni gradski prevoz. A možda ni trotoari, pa ne mogu nikuda ni pešaka. Zakazujem lekarski pregled za dan posle. Jer, gle čuda, oni isti državni lekari, koji u toku jula i avgusta ne rade po domovima zdravlja, rade po privatnim auto-školama.

Sutradan, u zakazano vreme, dočekuje me tip u crnom (je l’ Betmen ili nije?) koji mi se predstavlja kao lekar.

– Haj’te, sedite ovde, dajte da vas oslobodim tih novčanica, stavite te papire u kopir-mašinu, fotografiju u skener, sad pogledajte u onu svetleću tablu, recite mi šta vidite…

Vidim E… zatim ćirilično Š… zatim rusko T… –  eto, tačno će da me vrati u školu da učim italijanski.

Okrećem se prema njemu, a on piše, skenira, šalje faks, prima faks, skenira i fotokopira. Zatim opet piše, skenira, fotokopira, fotokopira, skenira, fotokopira, piše, skenira, fotokopira…

Vidim i kinesko ŠLJ!

– Odlično, potpišite ovde.

– A pregled?

– Upravo ste ga uspešno prošli! Sad ste mi još samo dužni 6 evra za slanje dozvole poštom i slobodni ste do vašeg rođendana 2025. godine!

Još 6 evra nakon onih 95? Ma evo tebi 101 italijansko E, ćirilično Š, rusko T i jedna univerzalna ŠLJaga!

PS: Nakon svega, na fotografiji na novoj dozvoli tačno imam 101 boru više. Kao i uživo, uostalom.

Povezano

Komentari

Komentari

Dopalo vam se ovo što ste pročitali? Želite da budete uvek u toku sa dešavanjima u Rimu? Pratite Vodič kroz Rim na Fejsbuku


2 Comments

  • Odlican tekst! Podseca me na moju pricu ovde u Grckoj. S tim sto ja ipak moram da polazem sve iz pocetka (iako imam dozvolu iz Srbije), pa prica dobija na interesantnosti :). A za (ne)rad u avgustu i ja napisah jedan post….

    • izzetta

      Hvala! I ja sam pre 10 godina morala da polažem vožnju ispočetka, iako sam imala srpsku, ali to je već druga priča za drugi post. 😉

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *